Вршњачко насиље није само проблем основних школа него проблем друштвене заједнице и проблем свих нас.
Све што је потребно злу да би побиједило јесте да добри људи не учине ништа
Едмунд Бурк
Шта је заправо вршњачко насиље?
Насиље међу вршњацима се може одредити када је дијете злостављано или “виктимизирано” односно изложено углавном тајним негативним поступцима од стране других вршњака или вршњакиња, једног или више (једне или више) , које се понавља кроз дужи временки период. Насиље може да буде
- физичко
- емоционално,
- вербално
- култрно и/или
- сексуално.
Вршњачко насиље је појам са којим се сусрећемо свакодневно, а већина не ради ништа поводом тога. Насиље је свјестан поступак, са намјером да неко остане повријеђен, да би насилник стекао моћ у друштву.
Дијете које је злостављано у друштву обично о томе не говори, самим тим се насиље наставља, и тако оно траје и траје… Иначе се дијете жртва се не отвара другима из више разлога.
Зашто?
Први и главни разлог јесте страх, страх од насилника од којег стријепи сваким даном, страх да ће ствари учинити горима јер се свакодневно суреће са разним пријетњама. Затим, дијете не жели да прихвати чињеницу да је жртва насиља и не жели да се представи пред другима као слаба карика. Под насиљем се сматра нанесена физичка као и психичка бол.
Физичко насиље је лако уочљиво јер оно подразумијева наношење свих врста физичке боли, ударање, гуркање, штипање и слично. Психичко насиље, и ако не подразумијева никакву врсту физичког бола, може да буде и много горе и остави трајне последице . Оно подразумијева константно задиркивање, вријеђање, ширење гласина, исмијавање других и слично.
У којем добу се најчешће дешава?
Дјеца, посебно у доби од 9-13 година, теже подносе увреде. То може да доведе до трајних психичких посљедица и озбиљних проблема са депресијом. Ми као родитељ, ученик, пријатељ нисмо увијек у могућности да будемо уз дијете или младу особу и примјетитимо сва понашања која их можда узнемирују.
Моле се родитељи да у коликој су год могућности прате понашање свога дијетета, уколико виде да се оно мијења треба да се испита на вријеме зашто се његово дијете тако понаша и шта је довело до тога
У супротном, ако се на вријеме не уоче проблеми код дјеце, и не пружи им се помоћ, они ће сами да доносе одлуке о ријешењу свог проблема. То никада не буде паметна одлука, јер они виде само свој проблем, и сматрају себе безвриједнима као и њихов живот и не виде излаз из тога други сем самоубиства. Тако имамо примјер у Великој Британији гдје је деветогодишњак извршио самоубиство јер је био одбачен од других и свакодневно малтлетиран ради тога што је био једини клинац афро-америчког поријекла у разреду. Много њих је константно одбачено од друштва ради своје боје коже, вјере, сексуално сти или ко зна чега другог . Страшно је за чути, да дијете од девет година размишља о суициду, да не види ни један други излаз из својих проблема ни никакву наду и смисао за даљим животом.
Примјер и близини
Исто толико је страшно да дјеца од девет година одбацују свог вршњака због његове боје коже. Тако исто имамо примјере у нашој близини, кад су двије дјевојке од око петнаест година, скочиле са моста у Црној Гори. Никада није откривен разлог зашто су то учиниле, и таквих случајева има много и биће их још више ако нешто не предузмемо против тога.
Шта се код нас дешава
У нашој школи у Невесињу има такође примјера насиља међу дјецом, овај проблем је огроман и треба што прије да се донесе неко ријешење. Својим понашањем особа нам можда шаље поруку да јој је потребна помоћ, и ако није спремна то да каже. Гдје год уочимо примјер насиља треба да реагујемо,без обзира да ли познајемо ту особу или не. Нико није заслужио да буде жртва насиља и да пролази кроз тај пакао. Нико не може у потпуности да разумије какав је то осјећај све док то не осјети на својој кожи. Зато пробајмо колико толико да их разумијемо и ставимо себе на њихов положај и тако реагујемо као једна цјелина да насиље међу вршњацима нестане у потпуности.