Први случај вируса Корона у Републици Српској потврђен је 20.марта 2020. године. Од тада живот сваког човјека већ је био промијењен, а да није ни знао. Неко је слутио. Како је вријеме одмицало, пандемија се ширила и тако се стварало све плодније тло за теорије завјере, порицање, негирање…. Тек од неког, обично старије доби могло се чути:
”Ово је горе ’но рат! ”
И јесте рат, и то више њих. Прва је директна борба против невидљивог непријатеља, други је сукоб званичне медицине и самопроглашених стручњака, трећи ваксера и антиваксера. Но, да не улазимо много у поређења и одмјеравање теза, већ радије се кратко позабавимо разлозима.
Зашто имамо потребу да вјерујемо у теорије завјере и ширимо их? Да ли због привидног осјећаја контроле, увјерења да се ништа не дешава случајно, због тешко разумљивих ситуација и догађаја, уживање у драмама и интригама, потребе пребацивања одговорности или намјерног провоцирања? Шта год да је у питању, чињенична стварност је свима очигледна и крајње упозоравајућа. Ковид одјељења су ”крцата”, људи умиру, или се боре за живот, здравствени систем на батеријама, особље исцрпљено, заражени на кућном лијечењу, често са минималним примањима за терапију морају да ”дају” више него што ”добију” и тако даље.
Мора се наметнути питање, шта ми с обзиром на ситуацију радимо? Занемаримо изречене мјере изолације и ходамо слободно и остварујемо контакте сводећи личну одговорност на минимум. И док се бавимо ”завјерама”, ”фабриковањем”, испитивањем вакцина , ”провјереним” информацијама непровјерених извора посљедице су озбиљне, без обзира да ли је Корона ”пуштена” из лабораторије или природан вирус.
Запитајмо се, у шта и зашто вјерујемо, и шта ми можемо учинити, шта год да узмемо за истину.