Po svom biću srpski narod ne može biti protiv Rusije. Ako nam se to upisuje u grijeh moramo to da pretrpimo, poručio je episkop bački Irinej Bulović.
U intervjuu za Sputnjik govori i o pritiscima na Srbe i SPC, posebno na Kosovu. Nada se da će u Prištini prevladati razum, a uveren je da bi pokušaj novog pogroma sprečile Srbija, Rusija i srpska crkva.
Episkop otkriva i šta očekuje u vezi sa potpisivanjem Temeljnog ugovora sa Crnom Gorom, a šta povodom problema makedonskih raskolnika koje je nedavno primio vaseljenski patrijarh.
Kako je biti pastir u vremenima kad virus pogađa ne samo zdravlje već i ljudski duh?
Došlo je do velikog zaokreta nagore u svim aspektima ljudskog života zbog pandemije ali, kako je neko duhovito rekao, najopasniji virus je sam čovjek. Ne minimiziram svu tjeskobu koju donosi pandemija. Ali reakcija čovečanstva nije bila na visini. Čovjek nije shvatio da je pred svakom velikom opasnošću solidarnost možda najveći lijek. Ako tu lekciju ne naučimo teško ćemo izaći na kraj i sa ne daj Bože većim iskušenjima.
Kao narod izloženi smo neprestanim pritiscima. Vidi li im se kraj?
Kraj se ne vidi i cela naša istorija je u tom znaku. Ali SPC i srpski narod imajući to stalno istorijsko iskustvo nošenja krsta ima i iskustvo vaskresenja. Kosovo je 1389. de fakto oduzeto od Srbije ali je došla 1912. Nikad se u tom intervalu srpski narod nije odrekao sebe i svoje samosvijesti. Ta svijest je dubinska, ne radi se samo o Kosovu, nego i o svim vrijednostima koje imamo kao pravoslavni narod koje su postale naše kulturno-istorijsko ja. U tom smislu ako posmatramo cijelu istoriju sva ta iskušenja ne mogu nas ugroziti ako se ne odreknemo sami sebe. Nadam se i vjerujem da ćemo i današnja iskušenja izdržati.
Kako da se odbranimo na KiM?
Citiraću riječi našeg patrijarha koji kaže da je referendum o KiM izvršen još 1389. Mi o statusu KiM stav ne mjenjamo, a svakom priznajemo pravo na slobodu i život nimalo drukčiji od našeg. S druge strane, treba zaštititi i narod a naša država i crkva na tom polju rade sve što je moguće. Nadajmo se da će razum bar toliko prevladati da sadašnja vlast koja je ekstremna čak u odnosnu na prethodnu tačijevsku, ne pokuša neki novi pogrom ili prosto da proteraju Srbe. Mislim da to Srbija, prijateljske države, pre svega Rusija, ali i naša crkva neće dozvoliti. Mislim da na dužu stazu nema mesta za očajanje ali treba, što se kaže u narodnoj pjesmi, na strašnome mjestu postojati i sve izdržati.
Još nije potpisan Temeljni ugovor sa Crnom Gorom. Gdje je tu zapelo?
Svakako se vidi da Carigrad s njima vodi nekakve razgovore bez našeg znanja. Pamtim vreme kad Carigrad nije hteo ni da primi njihovu delegaciju bez saglasnosti SPC. Sada saznajemo za to iz medija. To neće ići jednostavno. Prvo, u Grčkoj je veliko nezadovoljstvo zbog svega toga. Ne može se tek tako jednim potpisom neregularno stanje proglasiti za regularno, pogotovu da raskolnici budu proglašeni ne samo zakonitu crkvu nego i autokefalnu što je urađeno u Ukrajini. Kod nas je slučaj nešto blaži u tom smislu što raskolnici u Makedoniji nisu nikad raščinjavani i njihov povratak u jedinstvo crkve bi bio lakši nego u Ukrajini. Međutim, to zavisi od njih. Mi nismo nikad bili protiv dijaloga, a ako oni dobro razmisle shvatiće da im srpska crkva može ponuditi mnogo više nego bilo ko drugi. Ne postavljamo unapred neke uslove. Ono što je bio naš uslov za nastavak dijaloga sada je uklonjeno a to je bio progon arhiepiskopa Jovana i drugih sveštenika i vernika Ohridske arhiepiskopije. Sada je to iza nas i mislim da je trenutak da taj dijalog ozbiljno i odgovorno nastavimo.
Što se tiče Carigrada, on je i u slučaju Ukrajine morao da poništi sopstvenu odluku staru 330 godina. U našem slučaju tomos o priznanju SPC za patrijaršiju iz 1922. precizno nabraja koje sve eparhije i teritorije Carigradska crkva ustupa SPC. Taj dokument je izričit, ta teritorija je neosporno kanonski naša. Nikakva intervencija bez našeg učešća ne može biti kanonska ni zakonita. Nadam se da će biti dovoljno odgovornosti, posebno zbog već ugroženog jedinstva među pravoslavnim crkvama, da Carigrad ne pođe na takav jednostran potez. Ako bi to uradio neće biti korisno ni za crkvu u Makedoniji, ni za pravoslavlje u celini, ni za sam Carigrad.
Vi ste u mješovitoj komisiji za Stepinca. Ovaj papa je protiv toga da se Stepinac kanonizuje, dobro je i što Vatikan ne priznaje Kosovo. Da li je to dovoljna osnova da se realizuje poseta pape Srbiji? Da li uslov ostaje izvinjenje za Jasenovac?
Zvanično, niti je papa nama ikad saopštio želju da dođe u Srbiju, niti je bilo nekog zvaničnog razgovora o tome u okviru Sabora, jer patrijarh ne odlučuje sam o tome. Posjeta je a više mistifikacija određenih medijskih krugova nego neka hitna i neodložna potreba. To ne znači da jednoga dana do nje neće doći. Međutim, za sva pitanja od opšteg značaja koja se tiču hrišćanstva u svetu taj kontakt se ostvaruje.
Vi ste pomenuli rad komisije oko Stepinca. Ta komisija je imala strogo određen mandat godinu dana i pokušaj da se na osnovu do tada raspoloživih podataka, vidi da li se može naći zajednički imenitelj. Nije ga bilo moguće naći. Sada imamo situaciju da su otvoreni arhivi pape Pija XII i još neki i mislim da će i ti arhivi pružiti dosta novih podataka pa će verovatno i oni osvetliti ulogu Stepinca u raznim događanjima. Napominjem da naš deo komisije nije uspeo da dobije Stepinčeve dnevnike koji se čuvaju u Zagrebačkoj nadbiskupiji.
Što se tiče Jasenovca, papa se nije izvinio koliko ja znam ni za šta pojedinačno nego uopšte za sve što su pravoslavi kroz vekove pretrpeli od strane katolika. I u tom kontekstu nije bilo ni predvidivo da će specijalno imenovati Jasenovac. Ali ako bude reči o nekoj poseti Srbiji sigurno je da će pitanje Jasneovca biti na dnevnom redu.